PRIČA SA MORA 🌞
POVRATAK SEBI, KROZ NAS
More nas je dočekalo kao da nas je čekalo celog života.
Makarska, tog trenutka, nije bila samo mesto bila je ogledalo.
Svaka od nas stigla je iz svog sveta.
Sa tišinama, borbama, radostima i maskama.
Snažne. Umorne. Hrabre. Nežne.
Sa mehanizmima koji su nas štitili, ali i umarali:
kontrola, analiza, distanca, davanje.
A onda smo stigle.
Spuštale smo kofere ali i svoje štitove.
Kroz osmeh koji nije tražio ništa.
Kroz dodir u tišini.
Kroz suze koje su dolazile bez najave.
Kroz pesmu duše i dodir refleksoterapije.
Učile smo da slušamo.
Ne ušima već celim bićem.
Jedna drugu. Sebe.
Otvarale smo rane, izgovarale istine,
gledale se očima koje ne sude,
nego vide.
I polako su padali okovi.
Mentalni obrasci. Očekivanja. Osude.
Nisu svi dani bili laki.
Ali baš tada, kad smo rekle „ne mogu više“,
kad smo ostale bez maske,
kad smo se oslonile jedna na drugu
rodila se snaga.
Na kraju, više nije bilo reči.
U pogledu je bilo sve.
Mi nismo više iste žene koje su došle.
Setile smo se ko smo ispod svega.
Ispod titula. Strahova. Uloga.
Setile smo se suštine.
I ono najdublje što se dogodilo
nije bila radionica. Nije bio plan.
Bila je bliskost.
Jedna bez maske. Druga bez zida. Treća bez uloge.
Jasno viđenje.
Ljubav koja ne menja.
Jer bile smo viđene ne kao figure,
već kao duše u sopstvenom povratku. 🤍
I zato, dok se rastajemo,
ne osećamo kraj.
Jer kad se jednom sretneš sa sobom,
kroz drugu ženu
to traje zauvek.
